Подвиг четрнаест професора из Бјелопавлића: Робијали и били спремни радије да се одрекну својих живота него ћирилице. Оставке су потписали појединачно у војној команди у Даниловграду, 19. октобра 1916. а једно од њихових образложења гласило је овако: „Ћирилица је српска историја – артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је извијестити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност.”
Гимназијалци из Даниловграда бране традицију
Да ли сте чули за подвиг четрнаест професора из Бјелопавлића који су робијали и били спремни радије да се одрекну својих живота него ћирилице?
Наиме, у љето 1916. вршећи припреме за обнову рада основних школа у Црној Гори, аустроугарске власти су промијениле школске програме: у њима више није било српске историје, српског језика, црквено-словенског читања и пјевања (свјетовног и црквеног). Српски језик окупатори су замијенили тзв. наставним језиком, српску историју – повијешћу, црквено-словенско читање – читањем, а пјевање је потпуно уклоњено. Реформи су се супртоставили учитељи из Бјелопавлића који су одбили ове услове. Оставке су потписали појединачно у војној команди у Даниловграду, 19. октобра 1916. а једно од њихових образложења гласило је овако:
„Ћирилица је српска историја – артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је извијестити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност.” И даље: „Ћирилицом су исписани сви културни трагови нашег народа, а не предавати националну историју значило би одрећи се прошлости, садашњости и будућности!“.
Бићете одмах стријељани
Чиновник у команди био је Србин из Војводине. Покушао је да одврати младе учитеље од оставке: „Ја сам Србин. Син сам попа православног. Ја вама и вашем народу желим добро. Бићете одмах стријељани“ – рекао је чиновник. Није их убиједио, учитељи су остали при своме. Иако је одустајање од побуне подразумевало сигурну егзистенцију и, у условима окупације, чак и прилично удобан живот, односно сигурну државну службу и специјалне легитимације које су их штитиле од интернације и обавезног рада.
Ови се храбри људи одлучују на непристајање, сматрајући да онај ко хоће да остане доследан позиву српског учитеља, ни у каквим околностима, завјетне вриједности својих предака – ћирилицу и националну историју – не смије довести у питање. То видимо и из свједочења Сава Јововића:
„Примио сам се вршити дужности народног учитеља под управом ћесарских и краљевских власти, вјерујући да ће бивши програм основних школа остати и даље. Наредбом из наставе избацује се ћирилица, српска историја и пјевање националних песама. Част ми је извијестити команду да са овим подносим оставку на своју досадашњу дужност.”
Након двоипомјесечне истраге, изречене су им пресуде, као и тројици њихових наводних подстрекача, правницима: Николи Драговићу, Марку Јовићевићу и Радовану Бошковићу.
Учесници побуне били су: Вуксан Радовић, Саво Ђуровић и Велизар Ђурановић, који су после издржавања казне од три мјесеца пуштени на слободу, док су једанаесторица њих (осуђени на четири односно пет мјесеци затвора) : Илија Мијушковић, Трипко Брајовић, Андрија Драговић, Саво Јововић, Томо Драговић, Радован Поповић, Миладин Вујадиновић, Ново Вучинић, Блажо Радоњић, Цветко Станишић и Јакша Брајовић, интернирани у мађарски логор Болдогасон, а касније у Нежидер, гђе су остали све до краја Првог свјетског рата.
Током суђења (предсједник суда био је Чех, звао се Славик), иследник Хрват, питао је Брајовића: „Зашто нећете овај школски програм, по њему се ради и у хрватским школама?“, Брајовић је одговорио: „Ви сте тај програм прихватили јер сте робови. Ми нисмо робови, ми смо окупирана земља. Ви да сте слободни, у вашим читанкама биле би пјесме о вашим великанима – Штросмајеру, Зрињском, Франкопану, Гупцу и другима, а не о аустријским надвојводама и војводама хабзбуршким“.
У затвору су спавали на голом патосу, без икакве постељине, непрестано под наџором и уз пријетњу да ће бити објешени. Након изрицања пресуде (учињено ноћу) пребачени су у цетињски затвор, а одатле депортовани у Болдогасон. Учитељ Брајовић је три пута покушаво да побјегне, али је сваког пута био ухваћен.
Из књиге Веселина Матовића „Ћирилица и латиногорица“, Књижевна задруга Српског народног вијећа, 2012. године, Подгорица
